You are here
Home > Društvo > Mediji su dobar sluga, ali loš gospodar

Mediji su dobar sluga, ali loš gospodar

Kad smo mi bili deca postojala je jedna igra stara vekovima, a zvali smo je ŠAH. Ima još ljudi koji je se sećaju i koji pamte kako se kreću figure, ali sve to već pomalo počinje ličiti na one stare zanate koji izumiru.

Pamtim berbernicu sa tri stolice i velikim ogledalima, velikom zidanom peći i dugačkom, veoma dugačkom klupom. Stočić, dve stolice, drveni stojeći čiviluk. Uramljena slika Maršala i dva novinska postera na zidu: FK Partizan iz 1966. i FK Željo sa Bukalom, Sprečom, Janjušem i Jankovićem – rezultat kompromisa tri berberina koji od jutra do mraka dube na nogama i zveckaju makazama – idu li ti ljudi ikad na spavanje?.

Najvažniji deo inventara, važniji od makaza i od mašinica koje zuje bez prestanka bile su dve šahovske garniture. U berbernici je u svakom trenutku više ljudi bilo zbog šaha nego zbog šišanja. Ako si dopao stolice kod Čika-Safeta šišanje je znalo i da potraje. Zadene češalj u džep belog mantila, ode do table da povuče potez, a ti čekaš, čekaš… i ne nerviraš se. Kome se tada žurilo?

Nama osnovcima nije bilo dozvoljeno da posećujemo gradsku šah-salu… ne zato što je šah bio prokažen već što je koncentracija duvanskog dima u vazduhu i visoka tenzija među igračima i posmatračima bila pogubna za naša mlada pluća i neiskvarene duše.

Pamtim da su se u Čanju na plaži dvojica potukla iznad šahovske table… Odmor, sunce, more, relaksirana tuča, opušteno…

Sve ovo pričam ne da bi raspekmezio vršnjake, već baš zbog mlađih ljudi i samo je u funkciji dočaravanja STRASTI koju je ta igra izazivala u ono vreme. I sva ova priča o šahu je samo uvod u nešto što želim da kažem, a nema ama baš nikakve veze sa šahom:

*  *  *

Posleratna Jugoslavija, ili možda čak rat još uvek traje, gore u Sremu i preko Drave… Ali u oslobođenim delovima nove države uporedo sa raščišćavanjem ruševina počinje da klija i seme normalnosti. Počela su i prva takmičenja u raznim sportovima, jedan od pouzdanih znakova da se život neopozivo vraća u oslobođene gradove i da počinje teći onako kako u mirnim danima inače biva.

Jedno od prvih sportskih nadmetanja u Beogradu bilo je nekakvo prvenstvo nečega u šahu. Koliko god „nekakvo prvenstvo nečega“ nama danas izgledalo kao nebitno takmičenje, u to vreme bio je to prvorazredni događaj!

Na takmičenju je nastupio u svetskim razmerama poznat i priznat Bora Kostić, jedan od najboljih velemajstora koje smo ikada imali… Već u prvom kolu nastupio je, i to još kao beli, protiv nekog autsajdera, nazovimo ga Pera Perić, anonimnog igrača koji je nama ostao (ne)upamćen samo u šahovskim statistikama i tabelama – čovek koji se šahom nije bavio kao životnim pozivom.

Očekivala se laka i sigurna pobeda Bore Kostića.

I zaista, već nakon dvadesetak poteza, crni je potpisao ekspresnu predaju, protivnici su se rukovali i otišli da po sali prate druge, oštrije i zanimljivije partije. Organizator turnira je novinarima u međuvremenu saopštio:

  • Bora Kostić – Pera Perić, partija završena 1:0 !

Jedan od novonovinara koji su izveštavali sa turnira naglas je prokomentarisao:

  • Šta!? Samo 1:0 ?

Nekada  je ovo bila anegdota kojoj se smejala cela šahovska Jugoslavija. Kako stvari  stoje danas? Ništa više nije za smeh. Da li današnji poslenici sedme sile izveštavaju stručnije i kompetentnije nego on? Kakvih ste se sve budalaština naslušali, kad samo tresnu i ne trepnu!!!

S pravom smo se podsmevali nekome ko je znao svih trideset slova i tako postao novinar čak i u polupismenoj i razrušenoj zemlji, bez kadrova. Ipak, zamislite koliko smo samo od tada napredovali!

Sad u takvima ni malo ne oskudevamo, namnožilo se toga koliko ti volja, pa …

Da li je kasno ili bi išta pomoglo ako se zauzvrat malo i rasplačemo?

 

Autor: B.T.

Dodajte komentar

  Pretplati se  
Isključi obavijesti
Top