You are here
Home > Društvo > Demokratija straha i ljudsko pravo na diktaturu

Demokratija straha i ljudsko pravo na diktaturu

Domovina se brani lepotom.

 

Uz odrastanje u jednom ekonomski nestabilnom i korumpiranom sistemu, ruku pod ruku ide san o obećanoj zemlji.

Kao i većina mladih u Srbiji, koja je želela da se akademski i profesionalno ostvari, i ja sam provela poslednju godinu Gimnazije u ubeđenju da ću otići na neko bolje mesto, negde gde nije ovde, negde gde ću živeti bajku po sopstvenom kroju.

Pet godina, dva fakulteta i dvadesetak zemalja kasnije, postalo mi je jasno da je Balkan deo mog identiteta, ali i jedino mesto na svetu gde sam mogla da izrazim svoju apsolutnu slobodu. Ovo je zemlja za nas, zemlja odlične hrane i muzike, divljina između tradicije i urbane kulture, zemlja za svu našu decu u kojoj je sve moguće.

I kako sam postavljala temelje svoje budućnosti u mojoj zemlji, sve sam je više volela. Pa tako i kada je počela da zalazi u novu autoritativnu totalitarističku epohu, sa osvrtom na istoriju naroda koji vapi za velikim liderom, verovala sam da je sloboda svih građana ogledana u tom prestolu. Građansko pravo na diktaturu.

Promene nisu došle naglo, one su se postepeno prikradale i osećali smo ih dinar po dinar, kao sporo kuvana žaba. A više od same torture koja je rasla sa vrha, smetali su mi slobodnomišljenici – smetali su mi njihovi eho krugovi, neumorna nekonstruktivna kritika, izlivi mržnje i netrpeljivosti; smetala mi je njihova apatičnost. U nedostatku ideja za konkretna rešenja na konkretne probleme među nezavisnim intelektualcima, počela sam da uviđam da smo svi u jednome potpuno isti: Apsolutna vlast, to je komfort zona jednog naroda.

Jednog dana ulicama su počeli da prolaze ljudi, a ne automobili. Jednog dana otvorile su se oči ka stvarnosti u kojoj je nasilje modus operandi; ka činjenici da se devedesete nisu vratile, već nisu nigde ni otišle. Priručnici za vođenje „demokratske“ države kulturom zastrašivanja samo su privremeno skupljali prašinu i čekali da budu ponovo primenjeni. Devedesete nikada nisu ni prestajale.

Zakrčene ulice ne ruše vlast, niti ih čine državni neprijatelji. Ulicama danas hodaju građani koji imaju glas; glas kojim vole svoju zemlju – protesti su marš ljubavi jednog naroda koji je, uprkos brdovitoj istoriji i njenim posledicama, ostao tu, žilav i posvećen, nepokolebljiv.

Bunt je u mladima. Bunt je oduvek bio u mladima. Bunt se napokon probudio. Demokratija straha zove nas da volimo svoju zemlju u prvim redovima, da se borimo za nju, pa čak i protiv nje same. Zove nas da volimo telima, da volimo glasom, da volimo ljudskim pravima koja javno demonstriramo.

Odrasla sam u jednom gradu, a u tri države. I mislim da govorim za čitavu generaciju kada kažem: Ne želim više da slušam ko je kriv. Neka se time bave istoričari i analitičari. Ja sam ovde danas i gradim budućnost svoje zemlje – gradimo je zajedno. Važno je da znamo kuda idemo, a ne da upiremo prstom u one koji su nas ovde doveli.

Živimo u državi koje se narod plaši. I živimo u državi koja se plaši svog naroda. Hajde da promenimo neke stvari. Zašto ne baš mi?

 

Tekst originalno objavljen na: http://www.6yka.com/index.php/blogovi/demokratija-straha-i-ljudsko-pravo-na-diktaturu?fbclid=IwAR0REsMnuQL6IKv59CH0IEopArz7Fbgw8337SaRcFqR1V7HuP82N_gjkTvI

 

Ilustracija: Kompas. Izvor: http://www.6yka.com/index.php/blogovi/demokratija-straha-i-ljudsko-pravo-na-diktaturu?fbclid=IwAR0REsMnuQL6IKv59CH0IEopArz7Fbgw8337SaRcFqR1V7HuP82N_gjkTvI

Dodajte komentar

  Pretplati se  
Isključi obavijesti
Top