You are here
Home > Društvo > Ljudi i život > Moj deda: nesuđeni ministar prosvete

Moj deda: nesuđeni ministar prosvete

Ovu lepu starovremsku banatsku priču sam od nekog negde u kafani čuo, još dok su kafane za razgovore služile, ili sam je pročitao pa zaboravio gde…

Samo je prepričavam u svojoj interpretacji :

Moj brat Mićan ne bi nikad učitelj postao da naš deda nije primenio svoju pedagogiju.
Mićan je inače bio jako bistar momčić. Šta god da čuje, sve upamti. I sam je učitelj Sava stalno govorio da od njega nema boljega đaka. Ali, ko završi četiri razreda, taj ti je u našem selu svu školu završio.

Zato je Sava učitelj stalno na našeg oca navaljivao:-Greh na tvoju dušu ako ne daš dete dalje u školu!
Otac se dvoumio, oduvek smo bili seljaci, a i ta škola vraški košta.
-Nemam ti ja novca za to, učitelju. Da ga dam na zanat – još i nekako, a šta će s njim da bude kad svrši sve te škole?
-Makar neka učitelj bude, neka mene odmeni kad dođe vreme. Šta meni fali, eto mi stan državni, dobijem drva koliko mi treba za godinu dana, nije plata bogzna kako velika, ali opet – lepo se živi. Do varoši je samo pola sata hoda, tu gimnazija, tu učiteljska… Ako treba da pišemo i prosvetnim vlastima, pa neka bude državni pitomac.

Tako moj brat Mićan pođe u nižu gimnaziju. Na početku je bio dobar i svi su ga profesori hvalili… A posle – uhvati se s nekim besposličarima, u fudbal i druge ludorije razne. Popusti u školi sasvim.

Dočuje to naš učitelj Sava i sve ocu ispriča.
-Auuu, kolač mu njegov, ubiću boga u njemu – viče otac.
A deda ne da: Neka, ja ću njega da vaspitavam!

Kaže on jedno veče Mićanu:
-Ti sutra ne ideš u školu, nego ćes s nama da kopaš kukuruz.
A kad deda kaže – to ti je zakon!

Mićan, niti je voleo da radi oko zemlje, niti na posao navikao, nije još ni prvu vrstu do kraja isterao, a već mu iskočiše žuljevi. Tada mu deda objasni:
-Vidiš da za seljaka nisi, u školu nećeš, nema nam druge nego da te damo na zanat.

Posle dan-dva, kaže mu opet deda:
-Idemo, Mićane, ja sam se već sve s majstorom dogovorio…
Pođoše njih dvojica u varoš. Ništa mu deda ne govori gde ga vodi. Prođu pekara, prođu stolara, prođu šnajdera, prođoše sve redom, iziđoše čak na drugi kraj varoši, ali idu i dalje. Sve klaj – klaj, pravac u šinteraj! Šinteraj je držao neki Gavran, češće pijan nego trezan, imao je gadnu narav i mnogo gadno psovao.

-Ovaj zanat ne moraš mnogo da učiš, imaš gde i da spavaš, pa ne moraš ni da dolaziš kući. Tu ćeš da naučis da hvataš kerove, da im dereš kožu i da praviš sapun i viksu za cipele. Kad to izučiš, možeš da otvoriš svoj šinteraj i da budeš sam svoj gazda, kaže deda Mići…

-Nemoj deda, molim te ko Boga! Neće biti boljeg đaka od mene, samo me vrati u školu! – zakuka iz sveg glasa moj pametni brat Mićan.

ZAR MOŽEŠ I POMISLITI DA NIJE BILO TAKO?

 

Prepričao: B.T.

 

SLIKA: https://www.oceansbridge.com/shop/artists/k/ka-kau/friederich-kallmorgen/the-harvest-8

Dodajte komentar

  Pretplati se  
Isključi obavijesti
Top