You are here
Home > Društvo > Studentski protesti 1968. godine, III deo: Drug Tito je rekao da su studenti u pravu

Studentski protesti 1968. godine, III deo: Drug Tito je rekao da su studenti u pravu

Treći deo našeg serijala o studentskim protestima 1968. godine. Prethodni tekst možete pročitati na linku: https://zrnosoli.com/2018/11/09/studentski-protesti-1968-godine-ii-deo-pariz-berlin-i-prag/

 

“Drug Tito je rekao da su studenti u pravu”.

Ovo je već je čuvena rečenica iz filma Varljivo leto ’68. ali mnogi bivši studenti, kada sagledaju sve događaje sa vremenske distance, kažu: “Ala nas je preveslao, baš je bio maher!” Iako su demonstracije u Beogradu deo globalnog talasa studentskih protesta, uzroci su im većim delom bili vezani za specifične prilike u Jugoslaviji. Nezadovoljstvo je posebno bilo usmereno prema istaknutim predstavnicima vladajuće Partije koje su počeli nazivati “crvenom buržoazijom”. Treba pomenuti i da je do jednog sukoba vlasti i akademaca Beogradskog univerziteta došlo na kraju 1966. zbog mitinga protiv rata u Vijetnamu.

Među beogradskim studentima 1968. godine naglo su postale popularne ideje svetskog studentskog pokreta, a čitaju se knjige Markuzea i Rajta Milsa, ali i drugih kritičkih filozofa. Ideje nove levice i njene demokratske alternative dobile su sve više pristalica. Omiljena je bila i Roza Luksemburg zbog svoje kritike Lenjinovog birokratizma. Sa velikim poštovanjem govorilo se o idejama lidera nemačkih studenata, Rudija Dučkea. Studentska štampa je bila preplavljena intervjuima sa Dučkeom, Markuzeom, Fromom, Kolakovskim. Neki beogradski studenti sa radikalnijim idejama dobijali su nadimak Dučke.

Dakle, neposredan povod za početak protesta bila je masovna tuča do koje je 2. juna došlo između studenata i “brigadira”, prilikom koje je intervenisala tadašnja milicija i primenila silu prema studentima. Šta se zapravo desilo?

Uveče, 2. juna 1968. godine bila je zakazana manifestacija „Karavan prijateljstva ’68“, koja je prvobitno trebala da se održi napolju, u omladinskom naselju, tako da su njoj mogli da prisustvuju i studenti i građani. Međutim, zbog najavljene kiše, došlo je do promene plana i odlučeno je da se priredba održi u sali Radničkog univerziteta na Novom Beogradu – što je značilo da za zainteresovane studente nije bilo dovoljno mesta, a prednost pri ulasku su imali brigadiri. Studenti koji su ostali napolju, bili su nezadovoljni i počeli su da protestvuju, čak su i letele kamenice. Priredba je prekinuta i došlo je do masovne tuče. Ubrzo je intervenisala milicija i došla u otvoren sukob sa studentima.

Podvožnjak 3. juna nekoliko minuta pred tuču

Već sledećeg dana su se studenti masovno okupili i krenuli prema centru Beograda. Ispod podvožnjaka kraj današnjeg Bulevara umetnosti ih je sačekao kordon policije sa naređenjem da im se ni po koju cenu ne dozvoli ulazak u centar grada. Premda su i neki političari pokušavali posredovati kako bi se sve mirno rešilo, na kraju je došlo do sukoba u kome su studenti uništili vatrogasno vozilo. Policija je upotrebila vatreno oružje izazvavaši smrt najmanje četvoro lica. Studenti su se na kraju razbežali, ali je istog dana popodne u zgradi Rektorata donesena odluka o početku studentskog štrajka, koji je trajao narednih sedam dana.

Vrlo brzo studenti su formulisali zahteve: zahtevali su smenu načelnika beogradske milicije, slobodu štampe, određivanje minimalnog ličnog dohotka za radnike (tzv. „minimalac“) i puštanje uhapšenih u dotadašnjim događajima. Beogradski univerzitet je ubrzo preimenovan u „Crveni univerzitet Karl Marks“. Svakodnevno je izlazio list „Student“, kompozitor Vuk Stambolović komponovao revolucionarnu himnu Leva, leva, leva, a na Filozofskom fakultetu su se počeli organizovati “konventi” (po uzoru na Nacionalni konvent iz doba Francuske revolucije).

Neki profesori su držali predavanja i diskutovali sa studentima. Podršku su izrazile i brojne ugledne ličnosti, kao što su Desanka Maksimović, Mira Alečković, Stevo Žigon… Organizovan je intenzivan program, na glavnoj bini su se smenjivali umetnici, a Stevo Žigon je dobio ovacije posle izvođenja Robespjerovog govora (iz predstave Dantonova smrt, koja se tada igrala u Jugoslovenskom dramskom pozorištu).

Dvorište Rektorata

Tokom svih ovih događaja, vlasti su reagovale tako što su sprovodile policijsku blokadu objekata Univerziteta, isključivali telefonske linije, povremeno je nestajalo i struje. O demonstracijama i štrajku se nije javno govorilo – dakle, došlo je i do informativne blokade. Istovremeno su se počele javljati i glasine o tome da će se štrajk razbiti silom, to jest oružanom intervencijom policije, pa čak i JNA na fakultetima.

Na kraju je 9. juna Josip Broz Tito održao govor na televiziji i izrazio uslovnu podršku studentima. Priznao je “određene nepravilnosti koje moraju biti uklonjene” i kako “niko nije nezamenljiv, pa ni ja!”. Ovo je studentima bilo dovoljno da proglase pobedu i prekinu štrajk. Neki studenti su čak slavili uz pesmu i klicanje Titu. Uvedena je kategorija “minimalni lični dohodak”, ali šef beogradske policije nije smenjen. Uprkos činjenici da su “studenti bili u pravu”, nekima od organizatora i učesnika je kasnije suđeno zbog “kontrarevolucionarnih” aktivnosti, oduzimani su im pasoši, izbacivani su sa fakulteta…

 

Nastaviće se…

 

Foto: Studenti u zgradi Rektorata u Beogradu 1968. godine. Izvor: https://www.slobodnaevropa.org/a/o_jugoslaviji_studentskoj_pobuni_i_svetu_1968_godine/24531087.html

1
Dodajte komentar

1 Komentari
0 Odgovori
0 Pratioci
 
Komentar sa najviše odgovora
Najaktuelnija diskusija
0 Autori komentara
  Pretplati se  
najnoviji najstariji sa najviše glasova
Isključi obavijesti

[…] Četvrti i poslednji deo našeg serijala o studentskim protestima 1968. godine. Prethodni tekst možete pročitati na linku: https://zrnosoli.com/2018/11/16/studentski-protesti-1968-godine-iii-deo-drug-tito-je-rekao-da-su-stu… […]

Top