You are here
Home > Društvo > Poručnik i Golijat

Poručnik i Golijat

Eto, meni se posrećilo da pamtim zime kad su snegovi padali u vreme zimskog raspusta. Meni se posrećilo da odrastam u vreme kad su dede i babe još uvek živele na selima. Meni se posrećilo da pamtim doba kada se bukove cepanice nisu štedele, a kad su se štedele baterije u radio aparatu – tranzistoru, koji je uključivan samo da se čuje vremenska prognoza. Na tom sam radiju slušao još jedino onaj prenos sa montrealske olimpijade, te večeri kad su košarkaši preokrenuli onih minus 16 protiv Italijana.

Dakle, posrećilo mi se da u zimske večeri slušam dedine priče u kojima nema Crvenkape, misleći u to doba kako je moj mudri starac prošao sito i rešeto i kako svašta zna… uvek potajno pateći što iza njega nema nekih velikih herojskih dela i slavnih partizanskih dana. Dedi se, a na moju žalost u to doba, posrećilo da taj svetski tulum uspešno pregura krijući se od raznih vojski i da sve vreme „ko neki dezerter“ ostane samo orač i kopač.

Na kraju, meni se posrećilo i to da sam i ja dočekao iste one dedine godine i po prirodi stvari i veće iskustvo i više obrazovanja od tog moga raspričanog dede. Posrećilo mi se da sad postavljam svoje sito i svoje filtere kroz koje cure njegove priče. E, deda moj, ništa nije tako jednostavno kao što se tebi činilo.

-Moglo je to biti četres druge ili treće, neki petak je morao biti, jer petkom je pijačni dan. Petkom narod šljegne dolje na pijac, ako je ko imao šta da proda, a malo ih je bilo da su imali šta da prodaju. Ako im nije falilo, preticalo im nije…

Deda je počinjao da priča glasno i iznenada i svi bi odjednom zaćutali. Shvativši ubrzo da ga ništa ne boli, a kako je ovo već šesta repriza iste priče, posle par minuta svako se vraća svojoj pređašnjoj aktivnosti, a priča će nastaviti da teče isto kao kad danas tv aparati najčešće rade sami sebi, sve dok se neko ne seti da dohvati daljinski ili pritisne dugme. Posle dedine najavne špice, samo ću još ja ostati da ga slušam, ja kao dete koje i dalje naivno veruje da je deda najumniji starac na svetu – a tako i treba da bude. Deda, fokusiran na mene, samo ga još ja slušam, veze svoju pripovest, zaboravlja “moje nježne godine” i drži me za sebi ravnog.

-I naš Komšija, a dečkić je bio, nije mu bilo više od dvadeset, zateče se tog petka na pijaci. Da je bilo kakvog ozbiljnijeg posla, slali bi oni nekog starijeg, ovo će biti da je zbog neke sitnice upućen baš on. Da se ne tura zaludu samar na konja, a njegove noge su najmlađe i najlakši je…

Kakav je to prekršaj i bezakonje počinio Komšija – niko više ni ne pamti, što će reći da je posredi bila neka sitnica. Voljno ili nevoljno, ni to više nije važno. Krao nije, to bar sigurno znamo. Biće da je nespretno i neuko seljače prekršilo neki interni pijačni bonton za koji nije ni znalo… Vodilo se nekom svojom logikom – a to nije dozvoljeno!

Kako god, ispred našeg sićušnog, anonimnog Komšije stvori se brkati žandar s imenom, prezimenom i autoritetom, ali ko više danas mari za njegovo ime (vidiš kako ime i prezime i autoritet jednog dana postanu običan p..kin dim, čim nestane pendreka na kome počivaju).
Puče šamar ko prangija, a okolo se sve odjednom utiša i nasta neprijatni tajac. Nelagoda što ljude obuzme kad prisustvuju iznenadnoj sceni nasilja i ne znaju kako da se ponašaju.
E, ovaj ću ti šamar zapamtiti! – ludošću, a ne smelošću dvadesetogodišnjaka diže glavu i ukrsti oštar pogled sa žandarom naš Komšija.

-A on mu sveza još jedan i sa druge strane. Evo, ti veli, da ti prišijem još jedan, da zapamtiš bolje…

Zaneo se deda, priča, a sve širi šaku, zamahuje i mlatara rukama, da bude što uverljiviji…

Nasmeja se Golijat u svojoj nadmoći. Poče sad već i okupljeni narod da se smeje. Vidi ti ovog jadnička, ovo seljače, ni da se brije nije počelo, stao pred gos’n Golijata nesvestan svoje bede.
Zavrteše se suze u očima Komšije, okrenu se i ode ispraćen sada već podrugljivim smehom. Površni smejači sa strane pomisliše – postiđen. E moji smejači, dupeuvlakači… Ne diraj u ljudsko dostojanstvo – možda je to sve što čovek ima!

-Prođe petnaestak dana i Komšije nestade iz našeg sela. Nije niko čak ni dolazio da se raspituje, je li u šumi, kome je otišao, što je otišao… da je bar muško, pa da se neko i zabrine, da ga goni… Nego neko dijete, sam je kriv i njegovi ćaća i mater su mu krivi što će ludu izgubiti glavu, tamo u partizanima.

Prođe par godina… Dođe vreme – sve se preokrene. Promeni se sve, prođe okupacija. Samo je petak i dalje bio petak i jednog petka na pijaci se pojavi Komšija. I dalje ćosav, sada još mršaviji, još uvek detinjeg lica, ali na njemu vojnička bluza i na rukav prišivene poručničke zvezdice. Zvezdice zaslužene ludošću i smelošću dvadesetogodišnjaka. Malo ga ko poznaje. A i ko ga poznaje oprezan je: javlja se ljubazno i izdaleka, ali ne prilazi mu da se rukuje. Mladi poručnik nekoga traži… Ugleda ga, korpulentnog brkajliju, u civilnom odelu kao u pozajmljenim dronjama.

I onda veliki, ogromni golobradi poručnik staje pred smanjenog, sićušnog Golijata i kaže mu: Obećao sam ti da ću ti onaj šamar zapamtiti !

U svojoj jednostavnosti i poimanju života, moj deda ne može da prihvati tu disproporciju i surovost. Deda očekuje ekvivalent, šamar za šamar. Žandar i jeste žandar zato što mu je dato da šamara. Normalno je da žandar šamara, govori iz njega strpljivi orač i kopač. Deda je ogorčen na Komšiju. Zapravo, shvatam sad, deda ne voli ni komšijine ni Komšiju otkako su mu još dvadeset i neke ušli dva metra u omeđak. A i oko nekog puta je tu bilo komšijske svađe. (Bio sam jesenas tamo, sve je napušteno i zaraslo, i put i livada, šikara progutala i međe i voćnjake).

-I uze mu život zarad šamara! Zamisli ti da on čoeku ne ostavi glavu na ramenima, sve zbog jednog šamara.

Eeee, deda moj! Nije ništa bilo zbog jednog šamara. Zbog svih je to šamara što ih je podelio, misleći da mu je dato da bude Golijat i da šamara dok je sveta i veka. Zbog šamara koje je podelio i onima što su na šamare pristali misleći da je normalno da šamare trpe. I zbog svih onih drugih šamara što ih je Komšija popio od drugih šamaraša, i zbog svih onih od straha usranih gaća dok je oko njega praštalo. Zbog vaški, gladi, zbog ogorčenja. Zbog poniženja, zbog pljunutog DOSTOJANSTVA, ne zbog šamara.

Čudo je kako ljudi brzo zaboravljaju i kako ništa iz tuđeg iskustva ne nauče.
Na mesto jednog uvek dođe neko drugi s pendrekom i da šamara.
Ne zna on do kad, samo, sad mu je slatko, sad je njegovih pet minuta, pa dok traju – nek laju!

Golijat je u Boga verovao, ali se Boga nije bojao.
Komšija u Boga nije ni verovao, pa ga se nije ni bojao.
Uplaši se čoveče, prestravi se ako ti je dato da možeš da šamaraš… ženu, kolegu, prosjaka, komšiju, ili komšijsko dete, šta god se šamarom zvalo…

Ako se Boga ne bojiš dok šamaraš – u redu je. Bog je milostiv i on još i prašta ako se pokaješ.
Ljudi su zajebani! Ljudi mogu biti veća zlopamtila… Neće te hlebom ako si ih kamenom!
Ljudi i kad hoće – nemaju snage da oproste, najčešće.
MOŽDA za to nikad nikom nećeš polagati račune. Često i bude tako.
MOŽDA ćeš dobiti na toj lutriji…
Uzdaš li se ti u MOŽDA?

U pamet se… NE ŠAMARAJ BLIŽNJEG SVOG!

Autor: B. T.

Dodajte komentar

  Pretplati se  
Isključi obavijesti
Top