You are here
Home > Politika > Presecanje Gordijevog čvora na balkanski način

Presecanje Gordijevog čvora na balkanski način

 Prema antičkoj legendi Gordijev čvor nalazi se u jednom malom mestu u Frigiji i bio je toliko koplikovano vezan i zamršen da niko nije uspeo vekovima da ga odmrsi. Kao dodatan podstek svima koji ipak pokušavaju da ga razreše legenda je obećavala i titulu kralja Azije.

Ovaj čvor ostao je nerazrešen sve do pohoda Aleksandra Velikom prema Persiji u drugoj polovini IV veka pre nove ere. Za razliku od svih ostalih ranijih pretendenata na „krunu Azije“ Aleksandar se uopšte nije upuštao u problematiku čvora, proučavanje celokupne njegove složenosti i zamršenosti, već je jednostavno isukao mač i presekao ga.

Nakon toga ipak nije postao baš kralj cele Azije, ali mu je ipak uspelo da zavlada celim Bliskim istokom, što opet nikako nije malo. Iako se ovde radi o nečemu što se, po legendi, zbilo pre više od dva milenijuma, može se slobodno reći da današnje balkanske, a naročito kosovske prilike, imaju dosta veze sa problematikom Gordijevog čvora.

Ranije ove godine bili smo svi svedoci sklapanja Prespanskog sporazuma, koji je naizgled rešio mukotrpni četvrtvekovni spor Skoplja i Atine. Izgledalo je da se Zaev i Cipras, baš kao i (obojica bi možda rekli zemljak) Aleksandar Veliki nisu upuštali previše u analizu i problematiku tog dugotrajnog spora, već su gotovo ekspresno, nakon svega par meseci, došli do konačne formule kompromisnog rešenja problema.

Desna opozicija u obe države se odmah mobilisala protiv ovoga, ali se čini da to za sada nije pokolebalo ni Zaeva ni Ciprasa u istrajavanju na Prespanskom sporazumu, čak ni nakon makedonskog referenduma sa problematičnim ishodom.

Nešto severnije imamo dva lidera kojima su Zaev i Cipras, može se reći, „pokvarili zabavu“. Naime, ovakva metoda presecanja Gordijevog čvora prilikom rešavanja kompleksnih i višedecenijskih balkanskih problema postala je veoma omiljena u Briselu, naročito sada kada trenutnoj administraciji ističe polako mandat.

Strahujući pre svega od desnih populista u samoj EU, lideri iz Brisela gotovo da se utrkuju da što pre prikažu makar neke opipljive rezultate svoje politike, a ovakvo ekspresno rešavanje gotovo statičnih balkanskih sporova zaista im se lepo uklopilo u računicu.

Upravo zbog toga Cipras i Zaev postaju „omiljeni igrači“ Brisela na Balkanu, dok sa druge strane Vučić i Tači žure da ih u toj ulozi prestignu (ili se bar tako čini).

Mač kojim bi lideri Beograda i Prištine želeli da preseku taj Gordijev čvor nema čak ni isto ime, ali se u suštini svodi na razmenu teritorija – sever Kosova u zamenu za Preševo, Bujanovac i Medveđu.

Taj plan u Srbiji je ponovo u upotrebu pre par meseci uveo predsednik i najmoćniji čovek u zemlji – Aleksandar Vučić, i to pod nikad razjašnjenim imenom Razgraničenje Srba i Albanaca. Plan podele Kosova, ili razmene teritorija, pojavljivao se u Srbiji još mnogo pre ove vlasti, ali uvek su ga sasecali u korenu najpre domaća javnost, a zatim i međunarodni zvaničnici, svako iz svog razloga.

Sada je, međutim, u okviru trenutno popularne politike presecanja Gordijevih čvorova, postao ponovo izuzetno aktuelan. Srbija, razume se, ovim planom ima mnogo više da izgubi nego Kosovo. Ovim rešenjem Srbija bi se i zvanično odrekla dela teritorije, i to onog koji se smatra najsvetijim, a u takvom smanjenom i nezavisnom Kosovu ostala bi većina kosmetskih Srba, kao i gotovo svi srednjovekovni manastiri i crkve.

Sve ovo čini ideju o podelu Kosova izuzetno nepopularnom u Srbiji, dok Vučić namernim insistiranjem na razgraničenju i na stalnom odbijanju objašnjena tog pojma pokušava istovremeno i da sakrije prave namere svog plana od domaće javnosti, ali i da prikaže Evropskoj Uniji kao jedan kompromisni političar koji je spreman na velike žrtve i konačno rešavanje višedecenijskih problema zarad trajnog mira i stabilnosti.

Sa druge strane ova ideja nije mnogo popularna ni u kosovskoj javnosti, ali tamo ovakav plan ima ipak više izgleda da uspe nego u Srbiji. Ovakvim planom bi se gotovo svi Albanci koji su nekad živeli u Srbiji ujedinili na jednoj jedinstvenoj teritoriji, dok bi zauzvrat „samo“ morali da žrtvuju četiri malene srpske opštine sa severa Kosova, u kojima se inače prištinske vlasti nikad nisu ni učvrstile.

Međutim, u tamošnjem javnom mnjenju preovlađje mišljenje da se Kosovo izborilo za svoju samostalnost od Srbije u krvavom ratu 1998-1999. godine, te se na svaki ustupak Srbiji, a naročito onaj teritorijalni, shvata u albanskoj javnosti kao kapitulacija. Upravo zbog toga je predsednik Kosova Hašim Tači izašao sa svojim imenom plana – korekcija granice.

Tim planom bi se Preševo, Bujanovac i Medveđa pripojili Kosovu, dok bi četiri severne srpske opštine ostale i dalje pod vlašću Prištine. Ovakav plan, naravno, podrazumeva i priznanje kosovske nezavisnosti od strane Beograda.

Jasno je svakako da ne postoji ni promil šanse da bilo ko iz Beograda prihvati ovakav plan, ali može se pretpostaviti da Tači ovakvim maksimalističkim zahtevima pokušava da učvrsti svoju početnu poziciju u budućim pregovorima o podeli, ali i da se u isto vreme dodvori kosovskim Albancima.

Međutim, najjaču opoziciju Tačiju predstavlja upravo premijer Kosova Haradinaj, koji istupa u javnosti sa pričom o „neprikosnovenosti i nemenjanju granica“, iako je baš i on ne tako davno za Preševsku dolinu umeo da kaže „istočno Kosovo“.

Pomalo je paradoksalno da ideja o podeli Kosova trenutno na veće otpore nailazi upravo u Prištini, a ne u Beogradu. U Srbiji neprikosnovenu vlast drži Aleksandar Vučić i njegova SNS, ali i pored toga on već proglašava poraz svoje ideje razgraničenja pred gotovo marginalnom opozicijom. On već krivicu svaljuje na građane Srbije, koje pak optužuje da ne razumeju njegovu (nikad objašnjenu niti iskazanu) ideju. Sa druge strane čini se da Tači nastavlja da istrajava u svom planu o korekciji granica, uprkos sve većem protivljenju Haradinaja, vlade i skupštine.

Naravno tu ostaje i pitanje iskrenosti u nastupima Tačija i Vučića. Konstantnim paljenjem i gašenjem nacionalističke atmosfere među Srbima i Albancima stiče se utisak da ovi lideri ne rade ništa na dogovoru o podeli, već da vešto pokušavaju da manevrišu između zadržavanja popularnosti na domaćoj sceni i priklanjanja trenutnoj briselskoj politici „presecanja Gordijevih čvorova“ kada je u pitanju Balkan.

Čini se da u celoj toj visokoj politici i svim diplomatskim igrama između Brisela, Beograda i Prištine nedostaje najvažnija stvar – sudbina ljudi u tim pominjanim područjima. Izgleda da vlasti u Beogradu potpuno iz vida gube sudbinu Srba južno od Ibra nakon evenutalnog „razgraničenja“.

Oni bi se i dalje suočavali s problemom bezbednosti, lošom infrastrukturom, zdravstvom, visokom nezaposlenošću, konstantnom ugroženošću pravoslavne kulturne baštine od strane ekstremnih delova albanskog društva, sa kojim se kosovske vlasti nikada nisu obračunale.

Sa druge strane pristalice Tačijevog plana iz vida ispuštaju drugu veoma važnu stvar, a to je da će Preševska dolina potencijalnim pripajanjem Kosovu ostati van ključnog pristupa međunarodnoj trasi autoputa E-75 (Koridor 10).

Radi izbegavanja prevelikog broja graničnih prelaza na tako malom prostoru Srbija će tad vrlo verovatno izmestiti trasu Koridora 10 na istok ka Trgovištu, dok bi se ionako već slaba ekonomija Preševa i Bujanovca tim potezom maltene sunovratila.

Na kraju krajeva, teško je predvideti u kom će pravcu dalje ići ovo forsiranje razmene teritorija. Ono što je evidentno je to da za sada jedino Nemačka pruža značajniji otpor ovoj ideji, dok gotovo svi njeni zapadni partneri već ozbiljno razmišljaju o pristajanju na takav plan.

Svi izgledi su takvi da ovo rešenje ipak ni približno ne bi rešilo previše komplikovane i gordijevski uvezane međunacionalne odnose na Balkanu, dok sudbina ljudi koji upravo žive na tim spornim područjima kao da nikoga zaista i ne zanima previše.

Foto: Zastava Kosova. Izvor Reporters without borders 

Dodajte komentar

  Pretplati se  
Isključi obavijesti
Top