You are here
Home > Društvo > O jednom nesporazumu: a nije Dejtonski

O jednom nesporazumu: a nije Dejtonski

Onaj veliki „nekom rat – nekom brat“ učinio je da početkom prošlog veka Austrijanci naprave dobar makadamski put kojim su tada spojili Pljevlja i Rudo, odnosno pljevaljski rudnik uglja sa železničkom prugom koja je od Rudog preko Višegrada vodila za Sarajevo.

Prošlo je prvo poluvreme velikog svetskog rata, a u drugom poluvremenu istog rata koje neki ipak još zovu i Drugi svetski rat, kao debitant u novom timu, u igru je ušao novi igrač. Musolinijeva Italija…
I kako je ušao, dobio je zaduženje da pokriva baš ovaj deo terena. Izabrao je i taktiku: umrtviti igru, vreme prolazi, ništa se na dešava… i odjednom – bum! Forza azzurri…

– Frateli… Vasa prinćipesa Jelena – nasa regina, nasa kraljica…
Pa sve da se Jelena, ćerka kralja Nikole, udala i za svih sedam, a ne za jednog patuljka (Vitorio Emanuel), pre ili kasnije morao je doći dan kada će stvari morati da se promene.

Sve do 13. jula 1941. godine izgledalo je kao da se ništa dramatično nije desilo propašću dotadašnje države. Izgledalo je da je sve u redu i kao da su Italija i Montenegro već tada bile partneri i NATO saveznice. Nebitno je što je Grna Gora u svojoj velikoj ljubavi prema Rusiji i dalje (čak od 1904. godine) formalno još uvek bila u svom nedovršenom ratu sa Japanom, Italijanskim saveznikom. I dan danas je, koliko znam?

Tako smo postavili kontekst za anegdotu koju sam davno čuo od njenog učesnika i koju želim da sa vama podelim, jer sad više nema nikog drugog ko je pamti i ko će je dalje prenositi.

Uobičajeno je u tim krajevima da ljudi ponesu nadimke od milja. Nije uobičajeno – čak je i rizično – dati nekom posprdan nadimak (što nikako ne znači da oni nemaju mana koje bi takav nadimak zaslužile). Ipak, slabiji čovek nedovoljno snažnog karaktera, onaj koji ne može da se odupre svojoj sklonasti ka dobroj, pa manje dobroj, posle sve češće i lošoj, sve lošijoj, pa na kraju bilo kakvoj kapljici (samo nek dobro vata!) biće vremenom uočen kao pijandura i dobiće nadimak „Pjano“. Ispočetka iza leđa, kad ne čuje, a posle i sam pristane na njega i saživi se sa njim. Ponese ga ravnodušno kao što je ravnodušan i prema samom sopstvenom životu u danima apstinencije.

Elem, digoše Italijani na prinudni rad seljane iz sela pored džade da poprave i zaspu tucanikom rupe što su se vremenom i upotrebom duž puta otvorile. Među njima je i Pjano, u svojim dobrim srednjim godinama jak i sposoban da radi barabar sa svim ostalim domaćinima.

Zveče lopate, krampe, mnogo ruku sviklih na svakodnevni fizički rad, posao odmiče brzo. Samim radnicima se žuri, što da dangube na ovom bezveznom italijanskom kuluku kad ih kod kuće čekaju sopstveni vrtovi i nepokošene livade. Stereotip o lenjim Crnogorcima je samo glupi stereotip, ili bar u ovim severnim krajevima ne važi – Pljevlja su se davno, davno, prozvala glavnim gradom Stare Hercegovine.

Vojnik pod oružjem što nadzire radove, nezainteresovan mnogo za ratne napore Dučea i umišljenih naslednika velike rimske imperije, šetka se komotno između njih i stavlja im do znanja da ne moraju da žure i da mnogo zapinju. Njemu ionako sve ide u rok službe, on mašta o svojoj Firenci ili Veroni, briga njega za ovu kamenitu pripizdinu i koliko će trajati popravka puta. Daj da što pre izgubimo ovaj rat pa da idemo kući…

– Piano, piano… kaže on dok prolazi pored poletnog i razmahnutog Pjana…
Pjano se oseća prozvanim i opomenutim i pojačava ritam, kao da radi za dnevnicu i na normu. Kao da je nagrada šiše prepečenice, kad udarnička značka još nije bila izmišljena.
Italijan opet pokušava da ga uspori i stiša:
– Piano! Piano…
Pjano postaje još žustriji… Pršte varnice pod macolom kojom udara u šoder.
– Piano, piano… već se nervira Italijan. Daje ljudima odmor da popiju vode i da predahnu.
Pjano se spušta na travu među komšije, očajan, ljut…
– Majku li mu žabarsku, što se ovaj danas navrzo na mene!? Pjano, pa Pjano! Ko da sem Pjana niđe nikog drugog nema… Ja se satrijeh, a on samo mene goni. Bogomi, ja nešto ne znam ni što su vas ostale i dovodili vamo.

Zeman gradi, zeman razgrađuje.
Nema više Pjana, nema Talijana… Pjano je davno popio svoje. Nema više ni naroda u selima kraj davno asvaltirane i ponovo propale austrijske džade. Nema ni pruge uskog koloseka za Višegrad i Rudo. Razvalio je Valter onomad, braneći Sarajevo.
– Phanta rei, reče Heraklit.
– Jebo te Panta, odgovori mu s oblaka nezadovoljni Pjano, žedan i mrgodan.

Samo nam se rakija još dobro drži:
„Pijte me, pijte, dobri junaci!
Mene će biti, vas biti neće,
ali će biti ko će me piti“

Autor: D. T.

Dodajte komentar

  Pretplati se  
Isključi obavijesti
Top