You are here
Home > Društvo > Devedesete i nostalgija

Devedesete i nostalgija

Nedavno je na Facebooku neko pokrenuo „izazov“ da se postavi poneka slika iz detinjstva. Ne baš nedavno, rekla bih da ima malo više od godinu dana, no to i nije toliko bitno za samu priču.

Mora se priznati, bilo je zabavno videti prijatelje koje sam upoznala na fakultetu male i musave ili rođake i prijatelje mojih roditelja koji su za mene oduvek „odrasli“ u crno-belom izdanju. Možda je najlepše bilo videti slike koje su postavljali prijatelji iz detinjstva, pogotovo one zajedničke, sa rođendana ili iz vrtića, na kojima se vidi koliko smo mali bili i koliko smo porasli.

Dakle, fotografije su kod mnogih probudile nostalgiju. Da, pre je sve bilo bolje, zabavnije i lepše. Razumem kada starije ljude uhvati nostalgija. Imam utisak, bar iz priča, da su bili mladi u neko lepše vreme (ili je njima bilo lepše jer su bili mladi). Dugo nisam razumela plakanje uz Balaševićevu pesmu Neki novi klinci, ali čim se moje društvo iz ulice „rasturilo“, a na naše igralište došli neki novi klinci, ne smem pesmu da slušam u prisustvu drugih ljudi (narušila bih reputaciju osobe koja nikada ne plače).

Međutim, kako je moguće da sa dvadeset i nešto godina osećamo nostalgiju za „starim dobrim danima“? Mladi smo, zar ih još uvek ne živimo?

Nije mi namera da ismevam. Zapravo, sada se baš smejem na svoj račun jer umem i ja da kažem kako mi nedostaje osnovna ili srednja škola ili ako vidim da je neko postavio ekipu iz Digimona na primer, da kažem: „Ajoooj, kakva nostalgija!

Međutim, nikada nisam sela i ponovo odgledala ni Digimone, ni Pokemone. Imam opciju da ih ponovo pogledam – živeo Internet! Dakle, uglavnom nam ne nedostaju ni crtaći, ni igrice, ni filmovi, ni serije. Nedostaje nam ta atmosfera u kojoj smo mali, bezbrižni i osim možda škole nemamo drugih odgovornosti. I to je sasvim logično. Kada se suočimo sa životom koji je ponekad surov i sa pravim odgovornosima, trojka na pismenom iz matematike i ne deluje toliko strašno. Nisu ni crtaći, ni filmovi, ni igrice ranije bili bolji – jednostavno, mi smo imali više vremena da uživamo u njima.

Međutim, imam utisak da moja generacija ume da bude nostalgična na veoma pogrešan način.

„Ooo, čoveče kako mi nedostaju devedesete!“

Molim?!

Neće biti ni politike ni ružnih uspomena u tekstu, ne brinite. Toga je svima već dovoljno i starije generacije sigurno i ne vole da se prisećaju svega. Tako da, nostalgičari moji, ako ste rođeni devedesetih u bilo kojoj od zemalja bivše Jugoslavije, vaše najranije detinjstvo uglavnom nije moglo biti sjajno. A ono što je još čudnije i o čemu zapravo želim da pišem – ako sada imate dvadesetak godina, koliko toga možete da se sećate? Šta vam tačno fali iz tog perioda?

Ja recimo imam baš malo „živih sećanja“ kada su devedesete u pitanju. Pamtim da su političari mnogo bili na televiziji (znala sam da postoji neki Dejton, ali pojma nisam imala šta je – sigurno me nije ni zanimalo). Pamtim da se mnogo pričalo o politici. Mislim da sam tek u vreme bombardovanja počela da stvarno pamtim i kapiram neke stvari koje se oko mene dešavaju, pa tako pamtim koncerte 1999. godine i mete koje smo svi nosili, zvuk sirene, Avrama Izraela i njegovo „Pažnja, pažnja!“, pamtim „Plavog slona“ i tortu sa Štrumpfovima (peti rođendan mi je bio „pod bombama“) i pamtim da sam pored njih volela Popaja, Spajdermena i Malu sirenu. Dakle, u pitanju je sam kraj devedesetih, lepe uspomene ili ne, svejedno je – nema mnogo materijala za nostalgiju.

Čula sam da neki moji vršnjaci kažu kako je devedesetih muzika bila bolja nego „ova današnja“, pa se neko usprotivi i kaže kako je tadašnja muzika treš (Idemo na Mars! Idemo na Mars!), pa se onda ovaj brani argumentom: „Ali ne ova naša, ja sam slušao stranu, evo na primer Nirvana je kul“ (interesantno, najčešće se prvo „uhvate“ za Nirvanu).

Dobro, volim i ja Nirvanu. Ali… devedesetih godina prošlog veka nisam.

Čak i ako ste rođeni 1990. godine, mogli ste imati samo četiri godine kada se Kurt Kobejn (Kurt Cobain) ubio. Da li ste sa četiri godine slušali Nirvanu? Veća je verovatnoća da ste negde u šestom ili sedmom razredu čuli neku pesmu, dopala vam se, pa ste polako počeli da formirate muzički ukus. Čak i ako su tu muziku slušali vaši roditelji, sigurna sam da vi sami niste tada mogli da budete „fanovi“. Kada ste bili klinci, bili ste fanovi Cipelića, a ne Nirvane. Uostalom, ako bar iz priča, ako ne lično, znate sa kakvim su se brigama ljudi sa naših prostora suočavali poslednje decenije prošlog veka – reći da vam taj period nedostaje samo zato što sada volite stranu muziku koja je u to vreme bila popularna, neozbiljno je, neukusno i na kraju bezobrazno.

Inače, kada smo već kod muzike devedesetih: ja sam rođena 1994. godine i mama kaže da su u porodilištu do besvesti puštali „Dvesta na sat“ i „Tek je 12 sati“! Ne znam da li je to moglo da utiče na moju psihu, ali često sam se drala, verovatno ni tada nisam htela da budem „mejnstrim“.

Takođe, često viđam po društvenim mrežama objave tipa „Ko se seća ovoga?“ – pa objave sliku slatkiša, crtanog lika, čak i telefona sa kablom. Uuuh, svi se sećamo! Ja još uvek imam jedan telefon sa kablom i starinskim brojčanikom. Mada, biću iskrena, i ja nekad idem na to da svojom objavom izazovem nostalgiju kod prijatelja – lepo je kad vidim da nisam jedina koja je volela neki film ili crtać. Ipak, sve su to stvari iz vremena kada smo pošli u školu – uglavnom posle 2000. godine, tako da mi i dalje nisu jasni likovi kojima „nedostaju devedesete“.

Pre nego što završim, prepričaću „napad“ nostalgije koji sam ja skoro doživela i koji mi takođe deluje besmisleno. Ulazim u prodavnicu u kojoj od malih nogu kupujem slatkiše (rinfuz) i pošto je ona preko puta nekadašnjeg video kluba, pomislim: „Bože, koliko sam jedva čekala vikend da bih uzela crtani film na VHS-u! I uvek sam posle svraćala ovde da bih uz crtać imala šta da grickam… Oh, dobri stari dani!“

Međutim, samo video klub je zatvoren. Prodavnica je tu i dalje, a kod kuće imam ispravan VHS plejer i nekoliko filmova na kasetama. Ali – ne gledam ih. Čak ni DVD nisam dugo uključivala – svaki film ili seriju mogu da pogledam online. Desi se da nekad celu sezonu „izbindžujem“ (binge watching znači da pogledate odjednom celu sezonu ili čak celu seriju sa diska ili preko interneta). Ne moram da brinem koliko je dana ostala kaseta kod mene (tačnije, ne moraju da brinu moji roditelji, ja kad sam bila mala nisam znala da se za svaki dan plaća), niti da tugujem kad kaseta više nije kod mene.

Mnoge prednosti imam sada zahvaljujući internetu, a opet, kada sam se setila video kluba osetila sam nostalgiju. A onda, shvatila sam ono što je suština ovog teksta: ne nedostaje mi stara tehnologija. Ne može da se poredi sa ovim što imam danas. Nedostaje mi ta atmosfera. Gledanje crtaća uz keksiće i kakao i osećaj da ti je jedina briga da li će crtani likovi uspeti da „spasu dan“ i ko će da pobedi u Svemirskom basketu (Space Jam, animirano-igrani film iz 1996. godine). Osećaj da nemaš pravih, velikih odgovornosti.

Na kraju – ceo život je pred nama. Prosečan životni vek u većini zemalja (uključujući i naše krajeve) je iznad sedamdeset pet godina. Tako da, ako imamo dvadeset pet godina ili čak manje, a već mislimo da ništa više neće biti bolje od stvari koje smo voleli kao klinci, koliko će nam zabavan biti život?

 

Foto: Stari sat. Izvor: Femsplain

Dodajte komentar

  Pretplati se  
Isključi obavijesti
Top