You are here
Home > Kultura > Idealno dobro i idealno loše društvo

Idealno dobro i idealno loše društvo

Čitali ste 1984, Vrli novi svet ili Farenhejt 451? Ili ste bar čuli za njih? Ako ste mlađi, verovatno ste čitali serijale (ili gledali filmove) Igre gladi, Divergentni ili Lavirint. Ono što je nekako zajedničko ovim knjigama je činjenica da se bave društvom koje je daleko od savršenog, čak vrlo neprijatno za život. Obično možemo pročitati kako su u pitanju “distopijski romani”, ali šta je zapravo distopija?

Distopija se definiše kao suprotnost utopije, koju odlikuje ugnjetavajuća društvena kontrola. To je, dakle, svet gde su do maksimuma dovedene loše strane savremene civilizacije. Sada se može postaviti pitanje, zašto se književnici (ali i drugi umetnici) uopšte bakću takvim pesimizmom?

Mnogi ljudi i društva su kroz istoriju imali sliku po njima „savršenog sveta“ i pisali knjige o tome kako bi on trebao da izgleda. Po Platonu je, na primer, savršena republika ona kojom bi vladali filozofi. Godine 1516. Tomas Mor napisao je Utopiju (grč. utopija – mesto kojeg nema, koje ne postoji). Sam naslov je sugerisao da je savršeno društvo nemoguće stvoriti, ali kako je čovečanstvo napredovalo, rasle su i nade da će se ostvariti bar neki od snova o savršenstvu. Međutim savremeni ratovi, glad i siromaštvo doprineli su tome da se koncept utopije stalno preispituje, ali i da se pojavi žanr distopije – suprostnost utopiji.

Jedan od romana koje treba pomenuti, iako ga ne bi trebalo okarakterisati kao distopijski, nego više kao satiru i parodiju na putopisne priče su Guliverova putovanja Džonatana Svifta (objavljen 1726.) Sva izmišljena društva sa kojima se Guliver susreće deluju na prvi pogled savršeno i impresivno, ali ako malo više obratimo pažnju, imaju ozbiljne nedostatke. Na primer, u zemlji Huinhma, konji predstavljaju savršena bića, ali nemaju tolerancije prema nesavršenosti ljudskih bića, koja su „ispod njih“. Možda najpoznatiji deo knjige, putovanje u Liliput, predstavlja parodiju na samo uređenje društva.

U narednim vekovima, za slične romane biće sve više materijala: radnici „zarobljeni“ u fabrikama, dečiji rad, loši uslovi života, a sve to dok se drugi bogate. Bilo je onih koji su se pitali čemu bi ovakvi uslovi vodili. Na primer, u romanu H. Dž. Velsa iz 1895. godine, Vremeplov (The Time Machine) radnici i viša klasa u budućnosti evoluiraju u dve različite biološke vrste.

Dvadeseti vek je takođe dao je mnogo više inspiracije za distopijske romane, ali ova dela, za razliku od Gulivera ili Vremeplova nisu samo mašta autora, već nešto kroz šta su pisci donekle i sami prošli. Ruski pisac Jevgenij Zamjatin u romanu Mi piše o društvu u kome su slobodna volja i individualnost potpuno eliminisani. Nema potrebe pominjati da je roman u Sovjetskom savezu bio zabranjen. Engleski pisac Džordž Orvel poznat je po romanima Životinjska farma i 1984. Životinjska farma je direktna parodija na revoluciju i sovjetski režim, a 1984. kritikuje totalitarne režime uopšte. Sada već klasik naučne fantastike, Farenhajt 451 kroz priču o čoveku koji spaljuje knjige kako bi sprečio širenje ideja kritikuje cenzuru na vrhuncu Hladnog rata.

Uopšteno gledano, nakon Drugog svetskog rata, ljudi nisu mogli da se ne zapitaju kako će moderna tehnologija, posebno nuklearna energija, uticati na naš svet. Naravno, dosta pisaca naučne fantastike bavilo se dobrim stranama novih tehnologija, odnosno onoga u šta bi se one mogle razviti. Ali nasuprot tome javila se i distopijska fantastika, koja se polako prenela i na stripove i filmove, pa su se zbog toga mnogi zapitali kakve opasnosti kriju, na primer, nuklearni rat, nejednakost, klimatske promene…

Poslednjih godina sve više su popularni distopijski romani za tinejdžere. Iako su obično napisani „lakšim“ stilom, uglavnom nisu uopšte naivne, a mogu biti i dobar uvod u ozbiljnije distopijske priče koje će kasnije čitati. Trilogija Igre gladi autorke Suzan Kolins na primer pokreće neke ozbiljne teme, kao što su posttraumatski stresni („vijetnsmski“) sindrom, deca/mladi u ratu, ali i savremena zatupljenost rijaliti programima.

Ipak, kada se pogleda, sve ove strašne priče su nekakvo upozorenje. Ne moraju se baviti konkretnom vladom, političkom situacijom ili tehnološkom novotarijom. U „srcu“ distopije je najčešće sama ideja da društvo može biti idealno. Orvelova 1984 je dobar primer – društvo u knjizi jeste zamišljeno kao dobro i idealno, ali način na koji se to „idealno“ društvo održava je daleko od dobrog.

Sve to nas vraća na početnu priču – ako uzmemo u obzir da čovek i može da stvori neko „idealno“ društvo, on mora da ubedi i druge da je to ispravno, da se postara da i drugi ljudi sarađuju i rade na tome da to društvo funkcioniše, da se postara da ono potraje. To sve nije lak posao. Kojim sredstvima bi to postigao? Kada sve ovo imamo u vidu, ne možemo a da se ne zapitamo da li bi takvo društvo zaista bilo pravedno i savršeno.

Foto: Umjetički prikas distopije

Dodajte komentar

  Pretplati se  
Isključi obavijesti
Top